*Ti ne znas kako je ljubav sa strahom cekati*

Usponi I padovi. Osmeh I suza. Dolasci I odlasci… Uvek na kraj drugog dolazi prvo, a na kraj prvog-drugo. Ciklicna stvar. Mozda, nekada I ne osetite da je neciji odlazak dobar za neciji dolazak. I mozda je nekada dobro sto ste pali I ogrebali kolena, da biste se vise potrudili da sledeci put stignete na pravu cestu do vrha. Odlasci bole. I to je tako. Jer, svaka osoba nam nesto znaci u zivotu; makar nas povredila, rastuzila, razocarala ili samo nasmejala. Probudila je osecanja u nama. Lepa, ruzna…. Nije bitno. I zato boli. I zato placem, placem kada neko ode. Suvise je tesko izboriti se sa mislju da cu biti zaboravljena. Da cu zaboraviti. Da ce nestati ono sto je bilo receno da ce zauvek ostati zapamceno. I mnogo toga se I zaboravi. Ali, ona secanja na nebitne dogadjaje, stvari, ljude…Jednom postanu toliko bitna I velika, da one stvari za koje ste imali strah da ne zaboravite, I koje ste zaboravili… Vise I nisu toliko bitne! Medjutim, sve se ponavlja… Kao zivotni ciklus u prirodi. I ova jesen je dosla da bi me podsetila koliko zapravo volim prolece… Ali ne samo to, dosla je da bi me podsetila koliko sam toga izgubila I koliko je toga odleprsalo na druge krajeve da bi doslo nesto novo ili novo staro. Jednoga dana sam nekoga izgubila, I taj neko je izgubio mene, ali bas ova jesen je odlucila da mi donese neciju poruku koja obecava da cemo se mi uvek voleti, na onaj ili ovaj nacin, u prkos svemu I u inat svima. I cudno je, sto sam bas danas ponovo nekoga izgubila, I sto je neko izgubio mene. I, zaista ne zalim zbog necijeg danasnjeg odlaska I razocarenja, jer… Ljudi dolaze da bi ostavili trag, I odlaze da bi mogli ponovo da se vrate.