12.10.2010.

Usponi I padovi. Osmeh I suza. Dolasci I odlasci… Uvek na kraj drugog dolazi prvo, a na kraj prvog-drugo. Ciklicna stvar. Mozda, nekada I ne osetite da je neciji odlazak dobar za neciji dolazak. I mozda je nekada dobro sto ste pali I ogrebali kolena, da biste se vise potrudili da sledeci put stignete na pravu cestu do vrha. Odlasci bole. I to je tako. Jer, svaka osoba nam nesto znaci u zivotu; makar nas povredila, rastuzila, razocarala ili samo nasmejala. Probudila je osecanja u nama. Lepa, ruzna…. Nije bitno. I zato boli. I zato placem, placem kada neko ode. Suvise je tesko izboriti se sa mislju da cu biti zaboravljena. Da cu zaboraviti. Da ce nestati ono sto je bilo receno da ce zauvek ostati zapamceno. I mnogo toga se I zaboravi. Ali, ona secanja na nebitne dogadjaje, stvari, ljude…Jednom postanu toliko bitna I velika, da one stvari za koje ste imali strah da ne zaboravite, I koje ste zaboravili… Vise I nisu toliko bitne! Medjutim, sve se ponavlja… Kao zivotni ciklus u prirodi. I ova jesen je dosla da bi me podsetila koliko zapravo volim prolece… Ali ne samo to, dosla je da bi me podsetila koliko sam toga izgubila I koliko je toga odleprsalo na druge krajeve da bi doslo nesto novo ili novo staro. Jednoga dana sam nekoga izgubila, I taj neko je izgubio mene, ali bas ova jesen je odlucila da mi donese neciju poruku koja obecava da cemo se mi uvek voleti, na onaj ili ovaj nacin, u prkos svemu I u inat svima. I cudno je, sto sam bas danas ponovo nekoga izgubila, I sto je neko izgubio mene. I, zaista ne zalim zbog necijeg danasnjeg odlaska I razocarenja, jer… Ljudi dolaze da bi ostavili trag, I odlaze da bi mogli ponovo da se vrate.

02/17,2011 Posted to Generalna

Comments (2)


...

I tada shvatis da si sam.

 Totalno.

 I ceo svet se rusi.

 I ti skupljas nesto malo.

Nesto…. Sto se zovu “uspomene na nekad kada si imao nesto” Nesto… I to “nesto” bilo je dovoljno.

 Bilo je sve. I nije ti trebalo nista.

Ali ne zelis da places I ako te peku oci I muti ti se pogled…

Jer… Mislis da si hrabar, ali nisi. Nimalo. Uopste.

 A mislio si da nisi imao nista. Smesno.

 Tek kada shvatis koliko si imao, da si imao nesto…. Nemas ni to vise.

 A mozda…… Mozda i I nisi skroz sam. Mozda ima jos nekoga kome je stalo do tebe. Mozda nebo; mozda zvezde; mozda neko koga nema vise; mozda neko ko je preko mora, preko tvojih najdaljih granica. Daleko. Ali postoji. Mozda. Ukoliko mozes da ga naslutis. Ukoliko osecas I ako …. Verujes.

 I nekome si sigurno ceo svet.

 Nekome je stalo.

 Samo… Dovoljno si ga odbacio. I postoji taj strah… Da ponovo pridje. Da voli. Ali nisi ti kriv. Nije ni on kriv. Nisu ni oni krivi, koji su otisli I zaboravili.

Ne osudjuj. Ne postoji krivac.

 Sudbina je odgovorna.

Jer…. Ona mesa prste u sve I apsolutno verujem da se sve desava pod uticajem njenih poteza.

Nikada nije kasno.

Ako verujes… Negde gore, postoji neko ko te nikada nece napustiti. Ko uvek brine o tebi, bez obzira na dan I sat u nedelji, u godini.

 Uvek… I… “ izgubljeno je samo ono cega smo se odrekli.”

01/19,2011 Posted to Generalna

Comments (0)


MeandYou-JustUs2

Ponekad se zapitam da li bih zaista bila ovo sto jesam,da…. Da nije tu ON koji me prihvata uvek onakvu kakva jesam, zapravo. 

A, kakva sam to ja? I sta sam?  

 -Mozda samo prah u ovom beskraju, zrno u moru prasine… Mrvica. Kada pogledam unazad…  

Ne bih uspela ni da podignem glavu dovoljno visoko da gledam, kamoli da vidim.

 Hvala ti. Hvala  sto si me naucio da vidim.

 Mozda ne bih uspela ni da pustim dovoljno dugo glas I da me neko cuje, kamoli slusa.

Hvala sto si me naucio da se borim za svoj glas u ovoj dzungli.

 Ni da koracam ka Suncu, ne bih znala; ni da osetim vazduh punim plucima, da disem; ne bih ni znala sta je strah od gubitka.

 Ne bih znala da nisam umela da volim dovoljno jako da mogu da pomerim stene. 

 I ako sam zaista samo prah, neka beskraj bude tvoje srce.

01/11,2011 Posted to Generalna

Comments (0)