...
I tada shvatis da si sam.
Totalno.
I ceo svet se rusi.
I ti skupljas nesto malo.
Nesto…. Sto se zovu “uspomene na nekad kada si imao nesto” Nesto… I to “nesto” bilo je dovoljno.
Bilo je sve. I nije ti trebalo nista.
Ali ne zelis da places I ako te peku oci I muti ti se pogled…
Jer… Mislis da si hrabar, ali nisi. Nimalo. Uopste.
A mislio si da nisi imao nista. Smesno.
Tek kada shvatis koliko si imao, da si imao nesto…. Nemas ni to vise.
A mozda…… Mozda i I nisi skroz sam. Mozda ima jos nekoga kome je stalo do tebe. Mozda nebo; mozda zvezde; mozda neko koga nema vise; mozda neko ko je preko mora, preko tvojih najdaljih granica. Daleko. Ali postoji. Mozda. Ukoliko mozes da ga naslutis. Ukoliko osecas I ako …. Verujes.
I nekome si sigurno ceo svet.
Nekome je stalo.
Samo… Dovoljno si ga odbacio. I postoji taj strah… Da ponovo pridje. Da voli. Ali nisi ti kriv. Nije ni on kriv. Nisu ni oni krivi, koji su otisli I zaboravili.
Ne osudjuj. Ne postoji krivac.
Sudbina je odgovorna.
Jer…. Ona mesa prste u sve I apsolutno verujem da se sve desava pod uticajem njenih poteza.
Nikada nije kasno.
Ako verujes… Negde gore, postoji neko ko te nikada nece napustiti. Ko uvek brine o tebi, bez obzira na dan I sat u nedelji, u godini.
Uvek… I… “ izgubljeno je samo ono cega smo se odrekli.”