*Ti ne znas kako je ljubav sa strahom cekati*

I tada shvatis da si sam.

 Totalno.

 I ceo svet se rusi.

 I ti skupljas nesto malo.

Nesto…. Sto se zovu “uspomene na nekad kada si imao nesto” Nesto… I to “nesto” bilo je dovoljno.

 Bilo je sve. I nije ti trebalo nista.

Ali ne zelis da places I ako te peku oci I muti ti se pogled…

Jer… Mislis da si hrabar, ali nisi. Nimalo. Uopste.

 A mislio si da nisi imao nista. Smesno.

 Tek kada shvatis koliko si imao, da si imao nesto…. Nemas ni to vise.

 A mozda…… Mozda i I nisi skroz sam. Mozda ima jos nekoga kome je stalo do tebe. Mozda nebo; mozda zvezde; mozda neko koga nema vise; mozda neko ko je preko mora, preko tvojih najdaljih granica. Daleko. Ali postoji. Mozda. Ukoliko mozes da ga naslutis. Ukoliko osecas I ako …. Verujes.

 I nekome si sigurno ceo svet.

 Nekome je stalo.

 Samo… Dovoljno si ga odbacio. I postoji taj strah… Da ponovo pridje. Da voli. Ali nisi ti kriv. Nije ni on kriv. Nisu ni oni krivi, koji su otisli I zaboravili.

Ne osudjuj. Ne postoji krivac.

 Sudbina je odgovorna.

Jer…. Ona mesa prste u sve I apsolutno verujem da se sve desava pod uticajem njenih poteza.

Nikada nije kasno.

Ako verujes… Negde gore, postoji neko ko te nikada nece napustiti. Ko uvek brine o tebi, bez obzira na dan I sat u nedelji, u godini.

 Uvek… I… “ izgubljeno je samo ono cega smo se odrekli.”